Jackstraws
Moja senka i tvoja senka na zidu
Zatečene s rukama u vazduhu
Kao da prikazuju uzbunu,
Sada kada čak i šapat, dah samo
Može da uznemiri preostale slamke
Koje odolevaju na stolu.
U žutom krugu svetlosti lampe,
Ovih nekoliko krovnih greda i stubova
Nečega što je moglo biti raskošna palata.
Princ gricka svoje dugačke nokte.
Princeza spušta zelene kapke.
Oboje puno puše,
Nikada ne ležu pre zore.
Igla
Kad god se neka izgubi igla
Ona načini savršen krug.
Njeno sićušno uho još sićušnije postane
Tako da se tišina udene u njega.
Šibica zbog nje upaljena umire
U omci od dima. Svaka nit na svetu
Pocrni. Svinuta leđa moje majke
Sada su drevni kamen.
Sada ispod svega što je
Meko, nežno i podatno
Njezin oštar mali jezik bdi.
Pripazi,
Ili ćeš zbog nje
Zavikati u snu.
Čudo od deteta
Odrastao sam nagnut
nad šahovskom tablom.
Voleo sam reč završnica.
Svi moji mali rođaci
izgledali su zabrinuto.
Bila je mala, ta kuća
pokraj rimskoga groblja.
Avioni i tenkovi
drmusali su joj okna.
Neki penzionisani profesor astronomije
naučio me je toj igri.
To mora da je bilo 1944.
U garnituri koju smo koristili,
boja je bila skoro zguljena
s crnih figura.
Nedostajao je beli kralj
pa je morao da bude nečim zamenjen.
Kažu mi, ali ne verujem
da sam tog leta video ljude
obešene o telefonske bandere.
Sećam se da mi je majka
često pokrivala oči.
Umela je nekako da mi najednom
ututka glavu pod svoj mantil.
I u šahu, govorio mi je taj profesor,
majstori igraju pokrivenih očiju,
oni veliki i na poviše tabli
u isto vreme.
Crvena pomorandža
Tako je mračno da je moguće
da je kraj sveta na pomolu.
Čini mi se da će padati kiša.
Ptice u parku ćute.
Ništa nije onako kako izgleda.
Ni mi.
U našoj ulici raste ogromno drvo,
Svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću.
Odeća nam ne bi bila potrebna.
Osećam se matorom kao bubašvaba, rekla si.
U mislima, putnik sam na brodu punom duhova.
Sada više ni uzdah ne dolazi spolja.
Ako nam je neko ostavio na pragu dete,
Zaspalo je.
Sve se klati na ivici svega
Sa ljubaznim smeškom.
To je zato što na ovom svetu postoje stvari
Na koje prosto ne možemo da utičemo, rekla si.
I tada sam čuo kako se pomorandža boje krvi
Kotrlja sa stola i uz tup udarac pada
Na pod raspuknuta.
Ljudi obožavani zbog svoje svireposti
Da li je tačno da tirani imaju dugačke prste?
Da li je istina da sami postavljaju zamke
Ispod slika Bogorodice
Na mračnim mestima preobraženim u muzeje?
Svi volimo njen grozničav pogled uzdignut ka nebu.
I Veneru razodevenu svi volimo.
Ona nas gleda iz razmeštene postelje
Sa smeškom i rukom preko prepona.
Ona vidi kako gospodar vreba iza naših leđa.
Star je, bled kao leš, preobučen
U čuvara muzeja i nosi sive rukavice,
Jer ruke su mu, naravno, crvene.
Moj zamor od epskih proporcija
Sviđa mi se kada ubiju Ahila
pa čak i druškana mu Patrokla
i onu usijanu glavu Hektora
i kad je celokupna grčka i trojanska jeunesse d oree
manje više stručno poklana
tako da je najzad mir i tišina
(bogovi su za trenutak zavezali)
može se čuti kako peva ptica
i neka ćerka pita majku sme li da ode do izvora
pa naravno da sme
tom finom malom stazom
što vijuga kroz maslinjak.
1938.
Те godine su nacisti umarširali u Beč,
Supermen se prvi put pojavio u Action Comics,
Staljin je tamanio svoju braću revolucionare,
Prvi Dairy Queen restoran otvoren je u Kenkakiju, Ilinois,
Dok sam ležao u svojoj kolevci i zapišavao pelene.
„Моrа da si bio divna beba", pevao je Bing Krozbi.
Pilot kog su novine prozvale „Pogrešan smjer" Korigen
Poleteo je iz Njujorka prema Kaliforniji
Ali je, umesto toga, sletio u Irsku, dok sam posmatrao svoju majku
Kako iz svoje plave spavaćice izvlači dojku i postaje mi sve bliža.
Tog septembra uragan je čitav jedan bioskop
U Vesthempton Biču oduvao u more.
Ljudi su se pribojavali smaka sveta.
Riba za koju se verovalo da je izumrla pre 70 miliona godina
Pojavila se u mreži južnoafričkih ribara.
Ležao sam u kolevci dok su dani postajali hladniji i kraći,
I prvi teški sneg je pao preko noći
Ispunjavajući moju sobu tišinom.
Verujem da sam još dugo, dugo slušao svoj plač.
Čarls Simić
Čarls Simić (Beograd, 1938), američki pesnik i esejista srpskog porekla. Jedan je od najznačajnijih savremenih svetskih pesnika i esejista.
Najvažnije knjige pesama: Raščinjavajući tišinu (1971), Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974), Haronova kosmologija (1977), Klasične igre iz balske dvorane (1980), Oštrine (1982), Beskrajna tuga (1986), Svet se ne završava (1989), Knjiga bogova i đavola (1990), Hotel Nesanica (1992), Venčanje u paklu (1994), Šetnja sa crnom mačkom (1996) Jackstraws (1999), Noćni izlet (2001), Moja nema pratnja (2005), Ta sitnica (2008), Majstor prerušavanja (2010).
Najznačajnije knjige eseja: Alhemija sitničarnice (1993), Nezaposleni vidovnjak (1999), Metafizičar u mraku (2003), Alhemija sitničarnice (2006).
Najvažnije nagrade: Nagrada Makarturove fondacije, Pulicerova nagrada, Nagrada „Edgar Alan Po", Nagrada Američke akademije, Medunarodna Grifinova nagrada za poeziju, Nagrada „Valas Stivens", Nagrada Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Nagrada Srpskog PEN centra za prevodenje srpske književnosti.
Ovom nizu priznanja pridružile se se još tri nagrade koje je Simić dobio ovog proleća: Medalja "Robert Frost" za životno delo u poeziji i Nagrada "Vilček" za umetnost i humanistiku, a u Sarajevu mu je uručena nagrada "Bosanski stećak" međunarodne poetske manifestacije "Sarajevski dani poezije".
Na engleski jezik preveo je knjige pesama Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, kao i tri antologije moderne srpske poezije.
Stalni je kritičar New York Review of books. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir.
Živi u Stafordu, Nju Hempšir.
